После неколико година играња у иностранству, Предраг Бићанин се вратио у матичну Рибницу из Краљева. Луцидни дизач представљен је као једно од већих појачања „мускетара“ у новој сезони и као први пазл у мозаику новог тима који су овог лета почели да стварају Милан Симојловић и Иван Тодоровић.
После неколико година у иностранству одлучио сам се на повратак и убеђен сам да нисам погрешио. Вратио сам се у матични клуб где је све почело, Рибница је добила нову енергију, стигла је нова управа, нов је и стручни штаб,а може се рећи и да је тим промењен у односу на претходну сезону. Са пар појачања, углавном играча који су повратници из иностранства можемо много и верујем да ће Рибница бити кадра да се бори за један од трофеја – одмерено, са много оптимизма, говори Предраг Бићанин.
Рођен пре 32 године у граду на Ибру, Пеђа није имао дилему којим ће се спортом бавити од најранијих дана.
Породица у којој сам одрастао је спортска, одбојкашка. Играње у Рибници је нека врсте породичне мануфактуре, на мени је било да наставим ту традицију. После оца и стрица који су крупним словима уписали своја имена у историју краљевачке одбојке и Рибнице, ред је дошао на мене. Почео сам у основној школи да тренирам, испред себе сам имао традицију, освојен Куп Југославије 1978. када су дрес Рибнице мој отац и стриц. Једно време и рођени брат је тренирао у Рибници и просто сам упијао све те приче, са усхићењем слушао како је Рибница играла, како је побеђивала и губила, освајала трофеје. Било је јасно да ћу и ја њиховим стопама и да ћу играти на истој позицији организатора игре.
Осим својих најближих, садашњи Рибницин дизач је идоле имао и у славној генерацији српских одбојкаша?
Златно у Сиднеју је нешто што се вечно памти. Та генерација репрезентативаца је за мене била идол, инспирација, мотивација, другим речима све. Хтео сам да изградим себе и будем као они. Да би постао успешан спортиста, сем љубави према том спорту, потребно је челична воља да истрајеш, да будеш редован на тренингу, да напорно радиш, да се жртвујеш и наравно да будеш максимално дисциплинован. То води ка сталном усавршавању и напредовању.
Пеђа је као средњошколац већ закуцао на врата првог тима, таленат је брзо препознат и пружена му је шанса да игра на великој сцени. Из тог периода остаје вечно да се памти?
Финале плеј офа 2007. године и утакмице са Војводином, свака је била маратон. Били смо тако близу трофеја, титуле, каравани навијача, фантастична атмосфера, славље на тргу са трубачима када смо изборили финале. То је нешто што никада нећу заборавити. Такође, са Рибницом сам освојио Балкански куп и играо неколико пута на међународној сцени у Купу ЦЕВ. Све то ми је омогућило да касније кренем даље, играо сам у Румунији, Немачкој, Португалу, Шведској и Црној Гори што је завидно искуство које сада могу да искористим и пренесем млађима.
Посебно истиче значај породице, својих најближих који су му увек пружали највећу подршку и били ветар у леђа.
У Рибници е традиционално негују међуљудски односи, влада породична атмосфера и то је нешто због чега овај клуб и јесте постао велики. Атмосфера међу играчима је душа тима, тако је и сада и тако ће, убеђен сам бити и у будуће. Из генерације која је играла финале плеј офа имамо много кумовских веза, играчи су остали и на тај начин повезани и стално су заједно.
Сваки слободан тренутак користи да прочита добру књигу, погледа неки филм, да буде са њему драгим људима, пријатељима из детињства. Сада су у првом плану одласци у природу.
Пратим дешавања у краљевачком спорту, одбојци поготово. Волим да гледам клинце који тек почињу и увек их саветујем да верују у себе, вредно тренирају, да испуњавају своје обавезе у школи и код куће, јер је то услов да буду успешни и у свом клубу. Етика и спортски фер плеј морају увек да буду у првом плану, чак и после играчке каријере – закључује Предраг Бићанин, одбојкаш Рибнице, повратник у тим суперлигаша из града на Ибру.
