Причати о српској одбојци данас и не поменути име Срећка Лисинца је просто немогуће. Идол младих генерација постао је вижљасти момак рођен 17. маја 1992. године у Краљеву. Одрастао је у породичној кући у Вранешима и од првог дана заволео спорт. Али одбојка тада није била у првом плану. Срећко се у раној младости бавио фудбалом и то је трајало све до 2008. године када је паралелно са „бубамаром“ почео да открива тајне магичне игре на мрежи.
Одбојку сам почео да тренирам у ОК Грачац и искрено тада нисам размишљао или сањао да ћу остварити неку каријеру. Био је то почетак, а имао сам 16 година и „дебело“ закаснио са првим одбојкашким корацима. Ипак, био сам упоран, а томе и данас краси и та упорност је утицала да две године касније скренем пажњу људи из света одбојке који ће ми променити живот и усмерити ме на прави пут, пребира по сећању Срећко Лисинац, одбојкашки репрезентативац Србије и актуелни средњи блокер италијанског Трентина.
Вижљастог двометраша из Вранеша препоручили су људима из ОК Рибнице,а пре него што ће и постати њихов члан, Срећко Лисинац је добио позив за јуниорску репрезентацију Србије.
Нисам још ни одрадио регистрацију, а Милан Жарковић, наш Краљевчанин, са позиције селектора ме позвао на припреме јуниорске репрезентације. Он је много ризиковао, али је веровао да може већ тада да ме спреми и моје могућности најбоље искористи. Наравно, било је погледа испод ока, сумњичаво су многи вртели главом, како један момак са села, без озбиљнијег одбојкашког знања добија позив у репрезентацију. Мени је то био преломни тренутак у каријери. Тренирао сам више од осталих, давао сам 200 посто и вратило ми се на најбољи начин.
Срећко Лисинац је те 2010. године био учесник Европског јуниорског првенства у Белорусији где је Србија освојила бронзу, а исти резултат је остварен и на Светском првенству у Бразилу. Не крије наш саговорник да је био узбуђен и са тремом, како због дебија, тако и због путовања авионом, одласка на други континент и чињенице да је био у прилици да види Бразил. После две медаље било јасно да је „звезда рођена“, у дресу Рибнице је стигао до трофеја намењеног најбољој екипи Балкана, а онда је уследио и први инострани ангажман у Пољску.
Био сам у Рибници непуне три године, указала се шанса да заиграм у једној од најбољих европских лига, Рибница је имала рачуницу да заради лепо обештећење и потписао сам за Белхатов. Потом сам позајмљен Честахови, касније Берлину са којим освајам титулу првака Немачке, па онда повратак у Белхатов. После успеха у дресу са државним грбом добио сам уносну понуду и прешао и италијански Трентино са којим сам недавно продужио уговор на још две године и веома сам задовољан и срећан на Апенинском полуострву.
Од почетка одбојкашке каријере игра на позицији средњег блокера, признања за најбољег стизала су на скоро свих такмичења где је наступао. Има жељу да једног дана заигра на позицији коректора и очекује да ће то бити скорије.
У спорту, као и у животу, најважнији су жеља и упорност. Када вас стигне умор и када вам не иде све како желите, морате истрпети све то и наставити још јаче да радите. Тиме превазилазите кризу и стижете до жељеног успеха. У професионалном спорту су велика одрицања и много је оних који на том путу одустану, напомиње Срећко Лисинац.
Очекивано, најдражи резултати и медаље су оне освојене са друговима из репрезентације Србије.
Последње злато са ЕП у Француској је најдража медаља. Имам две бронзе у јуниорској репрезентацији, потом злато и сребро из Светске лиге, још две бронзе са Европских првенстава када сам био проглашен за најбољег средњег блокера. Свака медаља је драга и свака освојена после великог рада, одрицања и огромних напора. Све индивидуалне награде су резултат добре игре целог тима и тако доживљавам свако лично признање.
Контакт са колегама из репрезентације је сталан, као и са људима из ОСС. Не заборављају се ни пријатељи и клупски другови.
Атмосфера у репрезентацији је одлична, лепо се дружимо и то је кључ одличних резултата. И када смо расути по белом свету, чујемо се, испричамо се, понашамо се као једна велика породица. Ако ме питате за људе из Краљева, из ОК Рибница, то су ми пријатељи за цео живот, то се не заборавља.
Истиче наш одбојкашки репрезентативац да су му породица и девојка највећа подршка у животу и да је свестан одговорности коју са собом носи популарност и чињеница да је идол млађим генерацијама.
Деца у нама виде праве личности, људе који иду исправним путем. Ми смо њихов путоказ и зато морамо увек да будемо на висини. Понашање мора да буде за пример, свака реч мора бити одмерена, ту не сме бити грешака. Знате како се каже, три пута мери, једном сеци!
Епидемија КОВИД 19 погодила је читаву планету, Срећко Лисинац је остао у Тренту и са нестрпљењем чека дан да поново почне да тренира и игра утакмице.
Ситуација је веома тешка, у Италији је било драматично. Борба траје и верујем да ћемо победити пошаст. Први пут сам се сусрео са ситуацијом да морам да будем у четири зида, да не могу да изађем, да тренирам по плану који су направили у клубу и све је то било чудно у почетку. Човек се на све навикне. Недостају ми тренинзи, утакмице, окупљање репрезентације. Надам се да ћемо ускоро сви бити заједно и спремати се за освајање нових одличја.
Младим нараштајима, поготово онима који тренирају одбојку, Срећко Лисинац је поручио.
Будите упорни до краја и чувајте се повреда.
Када прође епидемија корона вируса, са нестрпљењем ћемо чекати нови сусрет са Срећком Лисинцем у његовом Краљеву.
Спортски савез Краљева изражава огромну захвалност Срећку Лисинцу који се радо одазвао позиву кровне спортске организације у Краљеву и подржао кампању #останикодкуће, као један вид борбе против ширења вируса КОВИД 19.
