У суботу 30.07.2022. деветочлана екипа из Србије, од којих су шесторица чланови Планинарско–алпинистичког клуба „Краљево“, извела је успон на највиши врх Италије Гран Парадисо (4061 м). Овај врх припада масиву Алпа и налази се на самом северу Италије, близу границе са Француском, као и у непосредној близини највишег врха Алап, Мон Блана. У италијански градић Аоста који је подно Алпа смо стигли 28.07.2022. у поподневним часовима.
Након ноћења и одмора од напорног пута (око 1400 км у једном правцу), наредног јутра крећемо на успон до планинарског дома Виторио Емануеле II (2735 м). На успону до дома нас је пратила јака киша, тако да је при доласку у дом главни задатак био осушити све мокре ствари и припремити их за сутрашњи успон. Киша је убрзо након нашег доласка у дом престала, ствари смо оставили да се суше, а ми одлазимо неких 2 км даље од дома и пењемо се на висину од скоро 3200 м, како бисмо прешли границу од 3000 м и извршили аклиматизацију за сутрашњи успон. По повратку у дом, вечерамо, препакујемо ствари и спремамо ранчеве за сутра. На спавање одлазимо што је раније могуће како бисмо се што боље одморили за наредни дан.
У суботу 30.07. устајемо веома рано, негде око 03:00. У 03:30 је заједнички доручак у дому са осталим планинарима који такође тог дана иду према врху (по некој слободној процени, било је 150-200 планинара који су се тог дана пели на Гран Парадисо). Још једном се са Италијанима из дома консултујемо око најбоље руте за успон према врху и након тога око 04:20 крећемо на успон. Иначе, због високих температура које су овог лета погодиле целу Европу последице се осећају и на високим Алпима, тако да рута којом се уобичајено ишло до врха, бива буквално забрањена за пењање због претераног топљења глечера. Тако да ми, као и сви други планинари из дома бирамо ту нову руту коју су предложили Италијани, а која иде преко јако стрмих стена до неких 3500 м надморске висине, након чега излазимо на снежни глечер који нас води до самог врха.
Било је ведро, јутарња температура је била око 0 степени, уз повремене јаке ударе ветра спуштала се и испод 0, док је у поподневним сатима ишла и до плус 10 степени. Глечер прелазимо у 3 навезе од по 3 човека, при чему сваки од нас има дерезе на ципелама и по један чепин. Ходајући преко глечера на пар места наилазимо на дубоке пукотине које успевамо да прескочимо и безбедно прођемо, истовремено коментаришући међу собом колико високе температуре утичу на топљење глечера и питајући се да ли ће га следеће године у ово време уопште и бити. Подно самог врха који је стеновит и доста експониран са свих страна, постоји огромна пукотина у глечеру широка неколико метара и дубока на појединим местима и преко 10 метара. Ту су Италијани поставили 2 пара алуминијумских мердевина (једне су за успон, друге за силазак) без којих не би било могуће прећи толике пукотине. Прелазимо успешно тај део и након 10-15 минута излазимо на штене које воде до самог врха. Групишемо се и на врх излазимо нештро пре 11:00. Због других планинара који чекају да изађу на врх (врх је јако тесан са свих страна, то а и гужва која се стварала је главни узрок што нисмо успели да направимо једну групну фотографију свих 9 чланова на врху) кратко се задржавамо и успут уживамо у феноменалном погледу на Мон Блан, Матерхорн и остале врхове Алпа.
Силазимо са врха другом рутом, практично кружно, како би се избегле гужве на уским стенама и спречила гурања и падови који би били фатални. На глечеру поново формирамо 3 навезе од по 3 човека и тако идемо низбрдо све док траје глечер. Силазимо са глечера на око 3500 м надморске висине, расформирамо навезе и онда се низ стене полако спуштамо према дому. Они најбржи до дома стижу већ око 14:00, последњи чланови групе долазе око 16:00.
Кратак предах у дому, ручак, и настављамо одмах на ниже до места где смо два дана раније паркирали наш комби. До комбија који је био на око 1900 м надморске висине стижемо око 18:30 и одмах силазимо у Аосту на заслужени одмор и храну… за неке од нас који смо прилично јешни, пуно хране
