Одбојкашки клуб “Рибница” из Краљева је један од најпознатијих клубова на овим просторима, или боље речено на просторима бивше Југославије (СФРЈ). У време када је за клубове из провинције било незамисливо наћи се у елитном рангу такмичења, Рибница је успела да постане битна карика у развоју овог спорта код нас и да стигне, у шест наврата, да представља нашу земљу у евро куповима.
Пођимо редом. Сада већ давне 1954. године група младих људи из краљевачког насеља Рибница почела је да пребацује лопту преко мреже и већ те године забележене су прве, додуше, незваничне утакмице са екипама из окружења (Крушевац, Ниш…). Није било уопште спорно како ће се новоформирани клуб звати, РИБНИЦА је било логично име, а тада је почела да се пише историја клуба од великог угледа и значаја. Родоначелник овог спорта у Краљеву, први играч и тренер био је Душан Бошковић. Иако у годинама, популарни чика Боле и дан данас је активан у клубу и води школу одбојке, а тренер је и пионирских селекција. Нико у земљи нема тако истанчан њух да пронађе великог одбојкашког талента, јер кога Боле препоручи тај постаје играч, репрезентативац. Прве године рада клуба су биле тешке. И до дан данас клуб ће пратити тешкоће у раду, али су зато резултати остварени на терену дражи и значајнији. Године су пролазиле РИБНИЦА је одбојкашки “бујала”, нарастала, а круна тог рада је почетак седамдесетих година када популарни “плави” стижу до савезног ранга такмичења. Цео град је био на улицама те, сада давне, 1974. године (опет година јубилеја) када је краљевачка РИБНИЦА стигла до прве савезне лиге. Тај успех је условио изградњу садашње Хале спортова, а остаће забележено да су краљевачки одбојкаши прву прволигашку утакмицу као домаћини одиграли у дворани крај Мораве, у суседном Чачку. Одбојкашке утакмице биле су све посећеније, тражила се карта више и тада је било јасно да улазак у прву лигу неће бити и највећи успех. Крајем седамдесетих генерација играча предвођена браћом (Александром и Јованом) Бићанин, браћом Ковачевић (Љубо, Зоран и Мишко), Терзићем, Продановићем и другима стиже до првог трофеја. У Новом Саду 1978. године победник Купа Југославије је краљевачка Рибница. Успех је употпуњен и чињеницом да ће Рибница репрезентовати земљу у Купу победника Купова, што ће бити први званични међународни наступи краљевачких одбојкаша. Индустриалес из Мадрида је била прва и лака препрека, јер су остварене две максималне победе. А онда истински спектакл. У госте стиже најбољи клуб Европе тих година Панини из Модене. Многи Краљевчани ће док живе памтити ту прву утакмицу. Неколико хиљада људи није могло да уђе у препуну Халу спортова на Ибарском Кеју, многи су желели да виде најбоља европска и светска имена одбојкашког спорта. Тада непозната РИБНИЦА није се уплашила пред великаном и после велике борбе Италијани су славили 3-2. У реваншу је Панини оверио пласман у наредну рунду такмичења, али је та прва европска година утрла пут новим генерацијама да наставе стазама, ипак, непревазиђене генерације играча.
Све после наведеног је историја. Рибница је још пет пута представљала земљу у Европи и у Купу ЦЕВ-а (Европска одбојкашка конфедерација). Одиграла 25 сезона у елитном рангу такмичења, четири пута испадала из елите и враћала се тамо где јој је објективно и место. Сазревале су нове генерације играча, а имена Дејана Брђовића и Вељка Петковића остаће забележена златним словима, јер су стигли да са репрезентацијом освоје прегршт медаља на великим такмичењима, европским и светским првенствима и Олимпијским играма. Не треба заборавити ни Милана Жарковића, Жељка Булатовића, Александра Сеничића, Горана Илића такође некадашње играче, сада успешне тренере у нашој првој лиги, па Драгутина Балтића у Словенији, Спасојевића и Миковића који су тренерски рад почели и данас га обављају у Француској. У новијој историји треба поменути имена Дејана Миладиновића, Томислава Поповића, Драгана Ђорђевића, Слободана Илића, Мирка Ристовића, Владе Петковића, Николе Ковачевића, Младена Бојовића, Мирка Радевића и, младих тренерских изданака Рибницине школе Александра Бошковића и Предрага Зуцовића. Много је имена која једноставно не могу да стану у ово мало простора, али су она обележила више од пола века постојања одбојкашког клуба РИБНИЦА.
РИБНИЦА је три пута мењала име (ВИОР Спорт, Еуроинвест, Шумадијадрво) тражећи лакши пут егзистенцији. Све је трајало кратко и увек се враћало на изворно РИБНИЦА. И тада и сада клуб је живео тешко, или како то чланови РИБНИЦЕ кажу “без пара” али је преживљавао и опстајао. Феномен клуба из малог града, без пара, са добрим играчима је познат широм земље. И занимљиво је да када је било најтеже РИБНИЦА је имала одличне резултате, пркосећи суровим прогнозама, гордо бранећи своје место у некада југословенском, а сада српском спорту. Данас је Рибница опет прволигаш, спремна да у 25. прволигашкој, елитној, сезони одигра на препознатљив начин. Поштујући историју храбро улази у будућност. Од јесени ће поново бити тражена карта више за утакмице са Звездом, Партизаном, Војводином…Та нова прволигашка узбуђења ће истовремено бити нове странице историје за будућих педесет година.
